Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


Uvi­jek sam po­vra­tak u za­vi­čaj, u bi­lo ko­je do­ba go­di­ne, do­ži­vlja­vao kao po­vra­tak žed­nog pla­nin­skom iz­vo­ru, bi­strom, le­de­nom, lje­ko­vi­tom… A naj­vi­še sam se ra­do­vao kad se to de­ša­va­lo u pro­lje­će, kad se do­li­na Li­ma za­o­dje­ne u ze­le­ni­lo ko­jeg te­ško da ima u ne­kom dru­gom kra­ju, ili se to mo­je pri­stra­sno sr­ce mo­žda za­va­ra­va. Pa čak i sa­da ka­da na mo­joj za­vi­čaj­noj adre­si, na tom ži­šku či­ji je drh­ta­vi pla­men oba­sja­vao sve mo­je tmi­ne, vi­še ne­ma ni­ko­ga i kad za­vi­čaj­na mje­se­či­na uza­lud ku­ca na za­tvo­re­ne i za­tam­nje­ne pro­zo­re, po­vra­tak Po­li­mlju vra­ća ne­što od one sna­ge i ra­do­sti ko­jom sam se za­do­jio pri­je sko­ro šest de­ce­ni­ja. Ali, ni­je­sam htio o to­me, jer sve pret­hod­no re­če­no sa­mo je mo­je, mo­ja kob i usud, mo­ja ra­dost i moj žal. O dru­go­me je ri­ječ. O ono­me što je po­go­di­lo me­ne, a što mo­ram da po­di­je­lim sa dru­gi­ma jer se, či­ni mi se, ti­če sko­ro svih nas.
Pri­je ne­ko­li­ko da­na sam, opet, ne­kim svo­jim po­slom bo­ra­vio u Po­li­mlju. A ono, sko­ro u osvit lje­ta, još uvi­jek pro­ljeć­no ze­le­no, za­šlo u svo­je voć­nja­ke uni­šte­ne mra­zom, ogr­nu­lo se ti­ši­nom te­žom od po­nja­ve i sa­mu­je kraj oba­la Li­ma, osta­vlje­no od mno­gih. I opet me je put na­nio kroz Mu­ri­nu, ra­nje­nu ra­nom ko­ja se od­u­pi­re tra­vi za­bo­ra­va, „ze­le­noj tra­vi do­ma mog“. Sa struč­kom na­bra­nih cvje­to­va ko­ji ra­stu po­red dru­ma, a ko­je odav­no vi­še ne­ma ko da be­re, svra­tio sam do spo­me­ni­ka žr­tva­ma bom­bar­do­va­nja ostr­vlje­nih NA­TO zli­ko­va­ca i, po ko zna ko­ji put, upi­tao se: za­što baš va­ro­ši­ca Mu­ri­na, ko­ja ni­ko­me ni­je bi­la na pu­tu, osim po­vre­me­nim i sve rje­đim put­ni­ci­ma pre­ko Ča­ko­ra, i za­što baš 17 bom­bi na pro­stor je­dva ve­ći od dva fud­bal­ska igra­li­šta? Ali, i po ko zna ko­ji put od­go­vo­ra na ova pi­ta­nja, od­go­vor bez ko­ga ne­ma po­mi­re­nja i bez ko­ga iz­vi­nje­nje NA­TO čel­ni­ka do­đe kao no­va uvre­da, ni­je bi­lo. Ali, ni o to­me ni­je ri­ječ.
Ma­da sam na tom sve­ti­li­štu bio pri­je ne­što od mje­sec da­na, ka­da se obi­lje­ža­va­la go­di­šnji­ca zlo­či­na, ni pri­je, a ni ta­da ni­je­sam obra­tio pa­žnju da je na sa­mom mje­stu tra­ge­di­je, tik uz lim­ski most, gdje je ne­ka­da bi­la ma­la pro­dav­ni­ca na ko­ju je pa­la pr­va bom­ba i kraj ko­je su stra­da­le pr­ve žr­tve, ni­kao no­vi obje­kat. I da sam htio, a ni­sam, ni­je bi­lo ni­ko­ga ko­ga bih pi­tao šta je i če­mu slu­ži taj obje­kat. A ni­sam ni mo­rao, jer je te­ra­si­ca, okre­nu­ta Li­mu, svje­do­či­la o to­me da je tu, na sa­mom stra­ti­štu, „ni­kla“ ili ka­fa­ni­ca ili njen ovo­vre­me­ni po­jav­ni ob­lik – ka­fić.
Du­go sam sta­jao na mo­stu i pi­tao se vi­dim li do­bro. Pi­tao se je li bi­lo če­mu, a po­go­to­vo ka­fi­ću mje­sto baš na tom mje­stu? Mje­stu nad ko­jem bi, da je prav­de, one bož­je pri­je sve­ga, tre­ba­lo da ca­ru­je sa­mo ti­ši­na, „sle­đe­na ti­ši­na Vi­si­to­ra“, red- dva ru­ža ili bo­silj­ka, a od svih zvu­ko­va sa­mo uspa­vlju­ju­ći šum mo­dro­ze­le­nih ta­la­sa Li­ma, pu­nih stu­de po­ku­plje­ne sa sme­to­va Bo­gi­će­vi­ce, Pro­kle­ti­ja, Ča­ko­ra…
Ka­fi­ći, ko­li­ko znam kao ne­ko ko vr­lo ri­jet­ko za­la­zi u te hra­mo­ve la­ke za­ba­ve, uglav­nom slu­že za za­ba­vu i ra­zo­no­du. Da se po­pi­je po ne­ka u čast ovo­ga ili ono­ga, s ovim ili onim pri­ja­te­ljem, da se na­zdra­vi ro­đe­nju, vjen­ča­nju, ma­tu­ri… Pa čak i oni ko­ji pi­ju tu­gu da ubi­ju, či­ne to uz sr­ce­pa­ra­ju­će Ce­ci­ne, Ša­ba­no­ve, Dže­jo­ve pje­sme. A mo­že li se pje­va­ti, mo­že li se čak i tu­go­va­ti uz tu dre­ku na tom sve­ti­li­štu ne­na­ja­vlje­ne smr­ti i ne­iz­lje­či­vog bo­la, pi­tao sam se? A ni­sam pi­tao či­ji je to ka­fić, ni­ti je taj po­da­tak za ovu pri­ču uop­šte va­žan. Ni­sam se pi­tao, jer sam mo­gao da pret­po­sta­vim da je to ne­ko moj, jer ta­mo su svi, ma­nje–vi­še, mo­ji. Ali, mo­ji su i Mi­ro­slav, i Ju­li­ja, i Oli­ve­ra, tri cvi­je­ta za­u­sta­vlje­na u bu­ja­nju baš u pro­lje­će, i svog ži­vo­ta i svog ka­len­da­ra. I una­pri­jed se iz­vi­nja­vam vla­sni­ku ka­fi­ća zbog de­ran­ži­ra­nja, ali sam i u nje­go­vo i u ime svih nas du­žan iz­vi­nje­nje sje­ni­ma tro­je jag­nja­di s ča­kor­skih pa­di­na či­ja su sla­ba­šna tje­la­šca, muč­ki i po­dlo, ras­tr­gli ne­za­si­ti vu­ko­vi u NA­TO kom­bi­ne­zo­ni­ma.
Mi­ro­slav bi da­nas imao tri­de­set jed­nu go­di­nu. Mo­žda bi no­sio br­ko­ve, bio ože­njen, vri­je­dan i mo­žda bi po­ne­kad i svra­tio u taj ili ne­ki dru­gi ka­fić, na jed­nu s no­gu. Ju­li­ja bi, sa svo­jih dva­de­set se­dam, već za­vr­ši­la fa­kul­tet, ima­la mom­ka i si­ja­set pla­no­va za bu­duć­nost i za­sni­va­nje po­ro­di­ce, a Oli­ve­ra, ozbilj­na tri­de­se­to­go­di­šnja že­na, već bi bi­la uda­ta, maj­ka, pri­lje­žna rad­ni­ca ili, ko zna, u ne­če­mu svjet­ski po­zna­ta. Ali, njih vi­še ne­ma. Oni su da­nas sa­mo bol, ne­pod­no­šljiv, sa­mo sje­ća­nje, ne­u­mr­lo i sa­mo oba­ve­za, ne­za­vr­še­na. Jer, u Po­li­mlju ka­žu da je umro sa­mo onaj ko je za­bo­ra­vljen, a oni ni­su, ni­ti smi­ju da bu­du za­bo­ra­vlje­ni. I da sam ne­što vla­snik te par­ce­li­ce, na njoj bih za­sa­dio ja­blan i dvi­je bre­ze, ili bor i dvi­je je­le, da ra­stu i raz­vi­ja­ju se kad već nji­ma tro­je to ni­je da­to. Jer sa­mo zna­ci sje­ća­nja svje­do­če da smo bi­li slu­čaj­ni put­ni­ci u ovom vo­zu što se ži­vot zo­ve i ko­ji bez­gla­vo ju­ri u ne­iz­vje­snost bu­duć­no­sti, a da je smrt je­di­na imo­vi­na i je­di­no što nam bez­u­slov­no i bez raz­li­ke pri­pa­da. Za­to, uz ka­fić i bez ka­fi­ća, ME­MEN­TO MO­RI, čo­vje­če!